Сећање на освајаче омладинског Купа СФРЈ 1978.



Букет мимоза са Детелинаре

ВЕЧЕ СЕЋАЊА СЈАЈНЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ ФК НОВИ САД

Пре 33 године омладинци Фудбалског клуба Нови Сад тријумфовали су у националном купу. На београдској Маракани пред више од 20.000 гледалаца сјајна генерација “канаринаца” била је успешнија од загребачког Динама - 5:3 (1:1) после извођења пенала и престижни трофеј је стигао на Детелинару.

“Дневник” је 25. маја 1978. известио о подвигу под насловом: “Букет мимоза (алудирајући на жуту боју) са Детелинаре”.

Нови Сад је играо одлучујући меч у саставу: Јованић, Радаковић, Ђурић, Макивић, Вајагић, Бургић, (Бранковић), Марић, Давидовић, Белужић, Курћубић, Анђелковић (Медић). Ову сјајну генерацију предводили су тренери Александар Козлина и Лајош Кокаи. Шеф стручног штаба ФК Нови Сад тада је био Ференц Арок, а млађе категорије водили су Јосип Пирмајер (млади тим) и Бранислав Болесников и Владимир Ракић (пионирске селекције), директор клуба је био легендарни Хуго Рушевљан, а председник Жива Илијин.

Супарник је био велики Динамо са голманом Ивковићем, Деверићем, Млинарићем, тренери “модрих” били су Шушак и Базић. Голман “жутих” Младен Јованић је спречио двојицу динамоваца да затресу мрежу са пенала и пехар је отишао у Нови Сад. Толико о томе, а могло би се причати данима!

На вечери сећања момци ове сјајне генерације су својим учитељима поклонили скромне поклоне. Било је и суза и минут ћутања за Хуга, Вајагића и физиотерапеута Улића који нису више међу живима, а капитен Џими Марић, Пеца Курћубић, тренер Кокаи и сви остали су уз песму и диван фудбалски и младалачки евоцирали успомене на време победа.

У изузетном амбијенту фудбалског центра “Болесников” све је било примерено слављу какво умеју да уприличе само највећи.



И за крај о духу једне непоновљиве генерације фудбалске Детелинаре:

- Пре почетка финалне утакмице од Динама добили смо клупску заставицу, нормално и протоколарно. А, знате ли шта смо ми капитену Штефу Деверићу уручили? Живог канаринца у кавезу да им пева тужбалице када им пехар узмемо. И би тако - испричао нам је Славко Бранковић.

Јован Танурџић