Из историје клуба: Од бескућника до спортског центра

Када је 1966. године дошло до спајања “Новог Сада” и “Радничког” почела је градња данашњег игралишта које ће у догледно време постати велики градски спортски центар.
Од оснивања до 1966 године игралиште и просторије фудбалског клуба “Нови Сад” су више пута сељакане. Клуб је прво постојао и такмичио се на игралишту НАК-а (данашњи помоћни терен стадиона Војводине) а касније се преселио на сајмиште. То је исто оно игралиште које и данас постоји поред сајмишта с тим што је онда било у доста оскуднијем стању. Такви услови рада, незавидна финансијска ситуација и, неадекватно ангажовање управе клуба према рангу такмичења условили су да клуб те 1966. године испадне из Друге фудбалске лиге. Био је то добар повод да се озбиљније размисли о будућности овог спортског колектива. Једно од решења било је и интегрисање са неким другим клубом.

Логичан спој интереса

Те године је и “Раднички” испао из Српске фудбалске лиге, па су и чланове управе тог клуба мучили слични проблеми. У међусобним контактима чланова двеју управа рођена је идеја о првој фудбалској интеграцији у граду.
- После низа перипетија, тешкоћа и отпора, на Скупштини ових клубова је донесена одлука о интеграфији и договор да се клуб зове РФК “Нови Сад” с тим да му седиште буде на Детелинари и да се у наредној сезони такмичи у Српској лиги – сећа се Иван Лекић, тадашњи председник “Радничког” а касније и вишегодишњи председник и члан управе РФК “Нови Сад”.
Тако су знатно побољшани такмичарски услови јер је сада РФК “Нови Сад” имао солидан травнат терен, зграду са свлачионицама, плаћеног домара и нето повољнију финансијску ситуацију.
- Спајањем клубова знатно је побољшан квалитет тима, оснажена је управа и буџет. Добијена је нова сната, полет и амбиција за бољим, већим, лепшим … – сећа се Лекић.

Прва инвестиција – Трибине

Прва озбиљна амбиција била је изградња ваљаног спортског објекта јер затечено игралиште, осим ваљане траве, није било довољно безбедно и погодно за такмичења.
- Захваљујући одличном разумевању и сарадњи са многим предузећима, скупили смо нешто новца, направили пројекат за изградњу трибина и отпочели преговоре за помоћ радних колектива. “Бетон” нам је одмах, бесплатно, дао елементе (плоче) за трибине, које су остале након изградње стадиона “Војводине”, а “Урбис” је, такође бесплатно, уредио и спремио земљиште за градњу. Потом смо уговорили изградњу трибина с једним малим предузећем по доста симболичној цени од 30 старих милиона динара, које смо скупили током градње и издавањем трговачког простора испод трибина и продајом два стана из власништва клуба. Тако смо поред јефтиних трибина грађанима Детелинаре створили читав један мали тржни центар а естетски побољшали изглед стадиона, те улице – прича Лекић.
Већ наредне 1968. године је почела изградња другог фудбалског терена уз главно игралиште. Завршен је почетком 1969. године а коштао је око 12.000.000 динара. Данас је то главни помоћни терен на стадиону.

Динамичан подстицај

Тај део града се временом веома интензивно ширио и дограђивао, па су и потребе за бављење спортом бивале све веће. Стога је, на иницијативу клуба, месних заједница: Раднички, Југовић и Стара Детелинара, затим спортских форума, организација и институција у граду урбанистичким планом града, усвојеним 1972. године, предвиђена градња великог рејонског спортског центра “Детелинара” од 8,5 хектара површине. Тим планом је утврђен, обим, садржај и етапност градње.
У минулих шест година реализације поменутог плана, саграђен је спортско полигон, три фудбалска игралишта и знатно уређен главни и помоћни терен. Све су то мале али значајне етапе у изградњи целовитог спортског центра “Детелинара”.
Извор:fknovisad.com