Хуго Рушевљанин - највећи "непријатељ" Војводине

ХУГО РУШЕВЉАНИН - Човек са непотпуном средњом школом, али високе природне интелегинције. Био је бескрупулозни фудбалски фанатик, опсенар, шармер, бриљантни фудбалски фразер. Допадљивог, углађеног спољњег изгледа, негованих брчића и проницљивих лукавих очију. Прве фудбалске кораке је направио у НАК-у, учећи тајне фудбала од чувеног Иштвана Месароша.

У својим млађаним данима везао се за „Војводину", али не као фудбалер, јер за фудбал није поседовао играчке квалитете. Како га је фудбал неодољивом снагом привлачио, долазио је до неких мађарских фудбалских уџбеника, чије је садржаје са великом страшћу просто гутао. Испољавао је велику жељу и вољу да сс искажс наплану стручног рада. „Шлепао" се за Ковача Андраш који се као син рудара, у првим поратним годинама брзо политички афирмисао и постао члан најужег руководстава Савеза омладине Југославије. Ковач је такође био велики заљубљеник у фудбал. По оснивању фудбалске организације у Покрајини био jé један од њених првих председника, па по тој функцији и војвођански представник у Фудбалском савезу Србије и Југославије. Хуго је уз њега доспео на функцију секретара Ф.К. Војводине 1947, a нешто касније - на велико изнeнађење постао чак и члан тројне селекторске комисије при ФСЈ.

У почетку о њeговом раду била су подељена мишљeња, али када су играчи првотимци оценили,ударајући на морални лик, да Хуго наноси више штете угледу клуба, него што од њега клуб има користи морао је да оде.
Када је „Слога" - то је поратни назив клуба - 1951. прешла из друге у прву лигу, вратила је тад и своје старо име „Војводина". Хуго је тада отеран из Војводине. Неповерење играча узроковано је основама подозрења о нечистим пословима материјалне природе. Хуго вероватно никада нијe прекорачио границе које воде у криминалне радње. Познато је да су против њега, на основу две кривичне пријаве покрајинском тужилаштву, вођене истраге, али је на крају поступак обустављен. Каснији његов живот није дао потврде за такве сумње.

Како се „Војводина" одрекла његових услуга, пришао је другом новосадском клубу, ФК „Нови Сад". Тај клуб је годинама таворио у Војвођанској и у Другој лиги. Хуго је и устајао и легао снујући како „канаринце" да уведе у Прву савезну лигу. Не бирајући средства, све је подредио тој животној преокупацији, јер је знао да му само такав успех може допринети афирмацији у редовима признатих фудбалских стручњака.

Легендарна је прича о томе шта је све Хуго био кадар да уради. Играло се последње коло у Другој савезној лиги. ФК „Нови Сад", кандидат за првака, играо је у Зрењанину против већ отписаног „Пролетера". Борба за прелаз у Прву лигу била је неизвесна све до овог кола. Питање првака могла је, према једној варијанти, да одлучи разлика између броја да тих и примљених голова: Велики комбинатор Хуго, технико „Новог Сада"; смишљао је и смислио како извести режирање резултата. Невоља је била у томе што су све утакмице последњег кола, са циљем да се избегну махинациј,почињале у исто време. Било је потребно, дакле, нешто учинити да се утакмица заврши 15-20 минута касније, како би се за то време наштимао резултат који Новосађане води у Прву лигу. Тестером је пресечена једна статива гола толико да се држала као бабин зуб. На њу је у току утакмице, у погодном моменгу, натрчао робусни бек, капитен новосадског тима, Кемал Омерагић тако да се статива поломила. Судија Крањц, педантни Словенац, није могао да гледа како Лале не хају да се статива брзо поправи, па је трчао лично до домара да тражи даске, чекић и ексере, како би се поправка стативе брзо извршила и утакмица што пре наставила. Ипак се добило планираних двадесетак минута, но све је било узалуд: ривал за освајање првог места убедљиво победио у гостима.

Није дуго потрајало, a Хуго је заратио са „Војводином". За остварење такмичарских резултата без икаквих скрупула вуче зачуђујуће потезе. Утрошена огромна енергија и задивљујућа упорност крунисани су успехом. Хуго је, са својом златном десном руком - тренером Ферендом Ароком увео ФК „Нови Сад" у Прву савезну лигу. Тај успех, за који су имали заслуге поред Арока и Аца Петровић и Миле Огњанов, приписао је искључиво њему.

У првом првенственом градском дербију догодило се велико изненађење. „Војводина" је поражена са 2:1. По завршетку утакмице један члан управе Канаринаца је рекао да је на дан утакмице Хуго мотивисао играче. Посадио их је на тепих у полукруг око свога стола и попут мага одржао кратак говор са нагласком на неколико реченица: да је дерби за њих бити или не бити; да само победа може да измени њихову ситуацију да са градске трпезе њихов велик ривал не односи убудуће цео колач, a њима оставља само мрвице; да се то може остварити само ако сваки од њих у борби изгара до краја и претрчи двапут више од ривала,

Након овог великог успеха акције Хуга Рушевљанина на фудбалској берзи котирале су се високо. Хуго, међутим, није успео да се у великом клубу, какав је био „Партизан", докаже као високи стручњак. Преценио је своје снаге, па је једном генералу препотентно ставио до знања да је сада на сектору стручног рада само он генерал.

Тако се Хуго већ након полугодишњег рада морао растати од „Партизана", али се тиме није истопио и његов, мукотрпно стечен, фудбалски капитал. Брзо је нашао заједнички језик са скопским „Вардаром" и постао шеф стручног штаба тог клуба. Међутим, ни овде шефовање није било дугог века. После годину дана преселио се у Ријеку, у истоимени прволигашки клуб. На конференцијама за штампу одушевио је новинаре својим идејама и великим плановима, али, после годину дана ишчекивања, најављивани резултати су изостали. Уследило је ново разочарање и болан растанак од фудбалскс елите. Од стеченог реномеа мало је остало. Ни толико да побуди интересовање неког бољег друголигашког клуба. Прилепска Победа је такође била разочарана Хугом. Оставши без посла, привремено ухлебље, благодарећи Анти Павловићу, добио је у Ногометном савезу Хрватске.

Када се након овог ангажмана вратио у његовим Канаринцима, немирни дух Хуга Рушевљанина, ношен неодољивом жељом да свога „коња" поново уведе у трку прволигаша, кренуо је у потрагу за савезницима, како би остварио ту своју жељу, a преко ње повратио изгубљену репутацију врхунског фудбалског стручњака.
Негде крајем 1975. године председника „Црвенке", Никола Баста је саопштио:"Ових дана водио сам разговоре са Хугом на тему спортске сарадње наших двају клубова. Сарадњу смо прихватили о свим питањима везаним за односе у фудбалу. Али сам био изненађен када ми је рекао да сарадња долази у обзир само под следећим условима: 1. да ја морам да се прихватим кандидатуре за председника Фудбалског савеза Војводине, пошто Баја Бељански спроводи политику „Војводине" на штету других већих клубова у Покрајини; 2. да ми, као клуб, морамо прекинути сваку сарадњу са „Војводином", јер је она гробар свих војвођанских друголигаша и 3. да се свим средствима, заједно са Суботицом, Зрењанином и Сомбором морамо борити да „Војводину" истерамо из Прве лиге и бацимо је на колена, с напоменом да он неће мировати док се то не оствари."

И онда долази до великог преокрета, на инсистирање тада свемоћног Joвана Дејановића, директор ФК Војводина постаје њен смртни непријатељ Хуго Рушевљанин. Ова вест је попот грома одјекнула у Новом Саду. Могућа су два разлога за ово наименовање: прво да се онемогући завера коју је ковао Рушевљанин против Војводине или да је Дејановић подлегао сугестијама неког фудбалског стручњака високог ауторитета којег је Хуго на одређени начин задужио. Навијачи су брзо испевали песму Хуго неће дуго. Војводина је у време његовог директоровања променила чак осам тренера, почетни успеси били су базирани на раду и селекцији играча коју су извршили Тодор Веселиновић и Вујадин Бошков. Када је Хуго преузео ствар у своје руке Војводина се нашла на ивици прволигашког понора. Нереални циљеви, комични трансфери,сложена ситематизација рада су биле тековине рада Рушевљанина. И на крају је успео у својој намери, Војводина је испала у Другу лигу.